Izvor: www.izaberizivot.org.rs

KADA RUKE OSTANU PRAZNE:
Šta nakon spontanog pobačaja?

„U trećem mesecu trudnoće, sve je bilo u redu, otkucaji srca su bili jaki i jasni. Početkom četvrtog meseca već sam počela da nosim stvari za trudnice. Ali u to vreme počela sam da se osećam čudno – bila sam neuobičajeno umorna, tužna i depresivna. Na sledećoj kontroli, ležala sam i gledala telo moje bebe na monitoru. Savršenog izgleda, ali u potpunom miru. Bez otkucaja srca… Bila sam u šoku …Desetak minuta kasnije izašla sam na ulicu. Dočekao me je predivan majski dan. Plavo nebo, nekoliko belih oblaka, prozračno sunce, procvetalo cveće. Svuda oko mene sve je bujalo od života. Talas gneva prostrujao je kroz mene. Kako sme svet danas da izgleda ovako divno, zar ne zna – zar Bog ne zna – da je moja beba mrtva? Kasnije toga dana, nakon indukovanog porođaja, držala sam svog malog sina u rukama. Divila sam se svim neverovatnim detaljima – njegovom licu, definisanim mišićima, malim rukicama i stopalima, i zateturala sam se od intezivnog bola, bola koji sam pre toga iskusila samo kad mi je umrla majka.“

Gubitak deteta se smatra jednim od najjačih bolova, po svom intenzitetu, bez obzira na detetov uzrast.

Emocionalna i psihološka reakcija nakon pobačaja, bilo da do reakcije dođe odmah ili kasnije je veoma slična reakciji na bilo koji značajan gubitak. Potrebno je prihvatiti ciklus žaljenja i završiti ga da bi zaista došlo do isceljenja. Mnogi koji su proučavali proces žaljenja opisuju pet faza kroz koje žena mora da prođe.

FAZE ŽALJENJA

Žena nakon spontanog pobačaja može doživeti lavinu emocija kao što su paralisanost, otupelost, neverica, bes, krivica, tuga, depresija. Čak i kada je do prekida trudnoće došlo veoma rano, osećaj povezanosti između majke i njene bebe može biti jak. Neke žene mogu osećati čak i fizičke simptome koji nastaju kao proizvod njihove emocionalne nestabilnosti. Neki od simptoma mogu biti umor, nesanica, poteškoće u koncentrisanju, gubitak apetita i česte epizode plača. Hormonalne promene koje nastupe posle iskustava spontanog pobačaja mogu pojačati ove simptome.

Faze žaljenja su: šok i poricanje, gnev, depresija i ravnodušnost, sagledavanje i konačno prihvatanje situacije.

Ako bi želeli da slikom pokažemo kako izgleda proces žaljenja onda bismo iskoristili sliku jame na čijem se dnu nalazi faza depresije. Ovo je faza u kojoj sva ženina bol isplivava na površinu. Verovatno je za mnoge i najteža, ali ju je nemoguće izbeći. U suprotnom ovaj proces nikada ne bi bio završen, bol bi ostala i neočekivano bi se pojavljivala, čak i u trenucima kada se okolnosti oko žene čine u redu.

Krivica i gnev su često usmereni u tri pravca: prema drugima, prema sebi, ali i prema Bogu.

Svaka sledeća faza u procesu žaljenja vremenski će trajati duže od prethodne. Takođe postoje očekivani i neočekivani okidači koji ženu u mislima vraćaju u već proživljeno iskustvo. Neki potencijalni okidači su: priče o porođaju, nova trudnoća, susreti sa tek rođenim bebama, poseta ginekologu, neumesni komentari ljudi, praznici, porodična okupljanja, datum na koji se desio gubitak, određeni predmeti, određeni mirisi …

Od velikog je značaja dozvoliti sebi žaljenje i priznati svoj gubitak. U suprotnom, žena se može zaglaviti u poricanju, potiskivanju emocija ili depresiji, što može mnogo da utiče na njeno fizičko, psihičko i duhovno zdravlje.

Šta boli roditelje koji su iskusili spontani pobačaj….

Veoma često, dobronamerni ljudi svojim rečima ili delom samo pojačaju bol, jer ne pokažu pravu meru saosećanja i brige. Porodica i prijatelji se takođe veoma često osećaju bespomoćno kada neko njima blizak doživi spontani pobačaj ili rođenje mrtvog deteta. Društveni stav je da se o tome ne priča iz straha da je to previše uznemiravajuće. Neki ljudi odlaze u drugu krajnost minimizirajući ovaj oblik gubitka čime zapravo umanjuju vrednost ljudskog života i potrebu žene da ožali gubitak.Naprotiv, ako se o tome ne razgovara samo će se otežati stvari i odložiće se njihovo rešenje.

„Niko nije puno toga rekao. Možda nisu znali šta da kažu, ali ja sam tugovala – i bilo mi je potrebno da znam da im je stalo.“

-Milica

„Neki su me baš povredili svojim rečima, i to sa najboljom namerom, govorili su, „Još si mlada; imaš vremena za drugu decu“ i „Možda je to Božija volja jer sa bebom nešto nije bilo u redu.“

-Sanja

Nakon ultrazvučnog pregleda lekar mi je rekao, „Još si mlada i zdrava i možeš još imati dece.“ Možda mogu, a možda i ne mogu. Kako bi se on osećao da mu je žena upravo umrla, a da mu neko kaže „Teško je to, ali ima puno žena na svetu i bez sumnje ćete se opet oženiti“?

-Karolina

Nemojte reći…

Joj, znam kako vam je – i ja baš prolazim kroz težak period. Poslednje što im treba jeste da slušaju o tvojim problemima, osim u slučaju da je neko koga volite takođe nedavno umro.

Znam kako se osećate. Ako niste iskusili gubitak deteta, onda ne možete znati kako se oni osećaju.

Pa to nije bila baš beba. Ljudski duh nema „veličinu“. Život započinje začećem, nije važna veličina, i sposobnost tela i uma.

Možda je to i dobro, verovatno je beba bila deformisana. Bez obzira na vaš motiv, ovo nije utešna izjava – a ona sadrži i zabludu da je ljudski život vredan samo ukoliko je „savršen“.

Javi mi ako mogu nekako da ti pomognem. To lepo zvuči ali tako se stavlja teret na ožalošćenu osobu da ona smisli nešto, i da onda i potraži pomoć.

Kako možete pomoći?

Žaljenje je prirodan proces koji nema vremenski okvir, i za svaku osobu to je individualno iskustvo. Podržati osobu u procesu žaljenja ne znači preuzeti njenu bol na sebe da bi joj bilo lakše. To znači biti u mogućnosti pomoći osobi tako što će joj se umanjiti stres. Ovo se može postići ako ste dobro informisani o situaciji u kojoj se ona nalazi.

Možda ćete se kao neko od koga se očekuje da ohrabi nekad i sami osećati bespomoćno, ugroženo ili povređeno. Možda ćete poželeti da roditelji u razgovoru ipak nekako prikriju svoju žalost. Ali vi možete iskoristiti sva ova prirodna osećanja i pružiti podršku.

Evo nekoliko saveta kako možete pomoći:

Razmislite na koje sve praktične načine možete da pomognete (da donesete skuvan ručak, pričuvate decu, pomognete u kućnim poslovima…) i onda pitajte telefonom da li im to odgovara. Čak i mala praktična pomoć može biti veoma utešna.

Slušajte, slušajte i slušajte! Osoba u žalosti će imati potrebu ili da iznova i iznova priča svoju priču ili će je pričati veoma nepovezano. Pokažite da vam je stalo tako što ćete pažljivo slušati i gledati je u oči. Budite mudri … nekad je bolje ne reći ništa. Mi često ponavljamo ono što smo već negde čuli, ali to ne znači da je to pravi savet za nju. Birajte reči kako ne biste minimizirali njihov gubitak, čak i u slučaju kada pričate svoje iskustvo.

Ohrabrite je da vas potraži kada oseća neku fizičku ili emocionalnu reakciju. To može biti stanje panike, stalno prisutan strah, nervoza, noćne more, gubitak apetita, poremećen san, iscrpljenost, kao i da se suoči sa osećanjima kao što su poricanje, bes, krivica, tuga, sumnja, frustracija. Ohrabrite je da vam prenese kako je, i šta joj se dešava, i uverite je da su njene reakcije sasvim normalne i neophodne u procesu žaljenja.

Zapamtite datume koji je vezuju za gubitak i ponudite se da provedete neko vreme sa njom toga dana.

Ponudite se da idete sa njom kod lekara.

Budite spremni i na razgovor o bebi. Predložite da joj daju ime, čak i ako se nije znao pol deteta. To može biti veoma utešno i prigodno ukoliko to nisu već ranije uradili. Na taj način „nešto“ postaje „neko“, dobija svoj identitet.

Preuzmite na sebe obavezu da vratite ranije pozajmljene, ili kupljene stvari za bebu.

Ne zaboravite da i očevi osećaju gubitak! Nemojte ih isključiti ili omalovažiti samo zato što oni žale na drugačiji način. Očevi se često osećaju bespomoćno u pokušajima da razumeju tugu svoje žene, ali imaju jednu duboku i isceliteljsku ulogu u ovim trenucima. Oni mogu da opravdaju tugu svoje žene i da je zaštite od nepotrebnog povređivanja.

Najbolja stvar koju možeš da uradiš (kao suprug) u ovim trenucima jeste da zaštitiš svoju ženu od nepromišljenih ljudi i nepromišljenih komentara.

-Marko

Izvor: www.izaberizivot.org.rs