Zašto roditelji treba da pomognu svojoj deci da ne tumaraju kroz doba adolescencije, koje je puno seksualnog naboja?

Autori: Dr Frida Buš (Freda Bush); dr Džo Mekilejni (Joe McIlhaney)

Nedavno je jedna majka dovela svoju četrnaestogodišnju ćerku u moju (Frida) ginekološku kliniku, pošto je upravo otkrila da je devojčica bila seksualno aktivna. Proučavajući istoriju njene seksualne aktivnosti saznala sam da je ta mlada dama počela da upražnjava seks sa 12 godina i da je za dve godine imala 14 različitih partnera. Na moje pitanje o broju partnera, njen odgovor je glasio: „Pa, upražnjavam seks samo sa svojim momkom.“

Moderna shvatanja poduprla su ovu mladu devojku u verovanju da je sasvim u redu biti seksualno aktivan sa 12 ili 14 godina, sve dok si u vezi sa osobom sa kojom upražnjavaš seks. Ona se pravdala upravo time da je svaki od tih momaka sa kojima je imala seksualne odnose u to vreme bio njen „dečko“. Ako sada premotate vreme unapred, kao što sam ja to učinila, možete izračunati koliko će ona, ovim tempom, imati partnera do navršenih 18 godina, pošto su sve njene veze očigledno kratkog veka. Dakle, vodila sam vrlo poučan razgovor sa njom i njenom majkom o tome kakve će sve posledice ovakvo ponašanje ostaviti na nju u fizičkom, psihološkom i emotivnom smislu, a svoje stavove podupirala sam i naučnim istraživanjima.

Ovoj ženi sam morala pomoći da shvati kako naučna istraživanja pokazuju da roditelji imaju najjači uticaj na svoje dete, kada se radi o donošenju važnih životnih odluka. Majci sam otvoreno rekla da ona, u stvari, poriče sopstvenu odgovornost time što je dovela ćerku, moleći me pri tom da joj „pomognem da ono što čini, čini bezbedno“. Umesto toga, upitala sam je: „Šta vi zaista želite svojoj kćeri? Šta želite da ona radi?“ Potom sam tražila od nje da na isti način porazgovora i sa svojom ćerkom.

Nepoznati rizici

Roditeljima je uvek neprijatno da sa decom razgovaraju o seksu. Ukoliko su i sami često menjali seksualne partnere, onda im je duplo teže da sa decom razgovaraju o tome, a naročito im je teško da im daju pravi savet – savet kojim bi ih odvratiti od seksualnih odnosa pre braka. Ipak, takva prošlost bi im, u ovom slučaju, možda mogla predstavljati i prednost, jer roditelji koji su imali takvo iskustvo obično ne žele da njihova deca čine iste greške.

Promiskuitetan način života kod mladih osoba oba pola znatno uvećava rizik od polno prenosivih bolesti. Međutim, to nije sve. Postoje i mnogi drugi emocionalni ili fizički rizici, kojih i roditelji i deca treba da budu svesni, a koje sa sobom nosi seksualna aktivnost tinejdžera pre braka.

Na primer, kada god činimo nešto uzbudljivo, u našem mozgu se oslobađa hormon dopamin, koji čini da se osećamo kao da nam je čitav svet pod nogama, da smo uspeli u nečemu. Ovaj hormon podstiče u nama želju da takvo iskustvo ponovimo.

Dopamin nam je neophodan, jer on daje mladima onu oduševljenost oko napuštanja doma i preuzimanja ogromnog rizika osamostaljivanja, što predstavlja neophodan korak u odrastanju. Ali, taj hormon može imati i negativan uticaj, jer ako mladić, recimo, uživa u jurenju brzinom od 150 km/h niz put pun krivina, nivo dopamina mu naglo skače i utiče na to da poželi da ponovi to veoma rizično iskustvo.

Kada imamo seksualni odnos, u naš mozak se luči ogromna količina dopamina. To se dešava kada bračni drugovi upražnjavaju seks, što dovodi do želje za ponavljanjem tih aktivnosti, a to vodi ka trudnoći i rađanju dece. Međutim, i kod mladih koji nisu u braku to podstiče želju za stalnim ponavljanjem seksualnog čina, čime dolazi do pojave izvesne vrste zavisnosti, jer se radi o istom hormonu koji se luči i pri upotrebi narkotika i nikotina.

Emotivno vezivanje

Još jedna stvar koju tinejdžeri ne razumeju jeste da će čak i nakon samo jednog seksualnog čina, oni postati emotivno vezani za osobu sa kojom su polno opštili i da će ta povezanost ostati za čitav život. Tokom polnog akta u ženskom mozgu se aktiviraju receptori oksitocina, a u muškom receptori vazopresina. Oba ta hormona dovode do trajnog emotivnog vezivanja tokom samo jednog seksualnog čina.

Dakle, oni koji su u vezi ne samo da dobijaju dopamin kao nagradu za ponavljanje seksualnog čina, već takođe i oksitocin i vazopresin koji ih emotivno spajaju sa osobom sa kojom učestvuju u tome. Zato je i ime naše knjige Zavisni. Seksualnim činom, vi postajete snažno međusobno povezani i emotivno zavisni jedno od drugog.

To je odlična stvar za brak, jer ćete ostati trajno vezani jedno za drugo. Iz toga se rađaju deca i vi se vezujete za njih, brinete o njima, pomažete im da odrastu i time doprinosite opstanku ljudske vrste. Međutim, ako imate 14 godina i do sada ste imali 14 različitih partnera, a sa svakim od njih ste, kao što smo videli, u izvesnoj meri još uvek emotivno povezani, onda sebi stvarate velike probleme.

Sve ovo dovodi do fizičkih promena u vašem mozgu. Kada ovi hormoni poteku i pošalju svoje impulse, oni dramatično utiču na veze ili sinapse između neurona u mozgu. Te veze jačaju kada nešto ponavljamo, a slabe kada s tim prestanemo. Tako, kada se stalno iznova vezujete i odvajate od svojih mnogobrojnih partnera, vi u stvari umanjujete sposobnost trajnog vezivanja za nekoga. Istraživanja su pokazala da je veća šansa da će se razvesti oni ljudi koji su pre braka imali više seksualnih partnera, jer oni oslabljuju moždane puteve koji su potrebni da bi se ostvarila duboka emotivna povezanost, neophodna za brak.

Nezreo mozak

Jedan od razloga zbog kojih su roditelji tako važni tokom adolescentskih godina svoje dece jeste taj što kora čeonog režnja mozga – dela mozga u kome donosimo razumne odluke i gde dopamin ima najveći uticaj – nije u potpunosti razvijena sve do sredine dvadesetih godina. Tinejdžeri nisu „bez mozga“, već jednostavno nisu zreli, a svaki roditelj tinejdžera zna o čemu govorimo. Broj sinapsi u mozgu se umnožava neposredno pre rođenja i ponovo u prepuberterskom dobu. A onda, od puberteta do sredine dvadesetih godina, dovršava se oblikovanje i sazrevanje mrežne strukture tih veza u mozgu.

Dakle, adolescentima je, u tom osetljivom životnom dobu, potrebno roditeljsko rasuđivanje da bi im pomoglo u odlukama vezanim za njihovu budućnost, kako bi uvideli i one posledice svojih odluka koje sami ne bi bili sposobni da predvide. U suprotnom, svi ti mehanizmi, za koje smo istakli koliko su važni za brak, postali bi klopka – zamka u koju bi njihov mozak upao pri oblikovanju obrazaca ponašanja i navika, a to bi ih moglo povrediti na takve načine, kakve ne mogu ni zamisliti – i to ne samo na kratke staze, već često i za čitav život.

U svakoj grani nauke koju smo izučavali – neurologiji, medicini itd. – pronašli smo da su ljudska bića osmišljena kao monogamna, tj. da u seksualnom smislu budu verna jednoj osobi čitavog života. Upotreba termina „osmišljena (dizajnirana)“ ukazuje na inteligentno stvaranje od strane Boga i divno je što čak i svetovni antropolozi, koji se možda ne bi složili sa većinom onoga što smo rekli, ipak koriste istu reč.

Na osnovu najmodernijih saznanja na polju neurologije, seks predstavlja iskustvo na nivou celog ljudskog bića. Mozak je najveći i najvažniji seksualni organ. Sve te hormone i sinapse u mozgu, koji utiču na naše životne navike i oblike ponašanja, Bog je osmislio tako da se brakom možemo povezati s jednom osobom za čitav život.

Naš zadatak, kao roditelja, je da usmeravamo svoju decu, kako bi ona iskusila ono najbolje što Bog ima za njih.

IZVOR: www.viseodzivota.com

Preuzeto i prevedeno: familylife